Ponoc

Ponoc

Ponoc.Vracam se kuci, promrzao I gladan. U autobusu neuobicajena guzva. Nije ni cudno.Napolju je poceo da veje sneg I da duva hladan vetar. Gledam kroz prozor kako promicu zgradei ne prestajem da mislim na krevet I toplu sobu.

Iz razmisljanja me prenu glas: “ E, brate, imas koji dinar”. Okrenuo sam se I ugledao crnpurastog klinca od jedva desetak godina . Bio je prljav,u nekoj kratkoj letnjoh jaknici. Usne su mu pomodrele od hladnoce.Nestrpljivo je poskakivao sa noge na nogu. Gledao me je nezaineresovano.Kao da mu je bilo svejedno da li ce dobiti pare. Izvadio sam deset dinara iz dzepa I pruzio mu. Zgrabio je novac iz moje ruke I promrmljao :”Hvala, brate” I zurno smugnuo u gomilu. Nakon dve stanice, zacuo sam gromoglasni smeh sa zadnje platforme Izdigao sam se na prste I ugledao gomilu momaka kako se smeju onom klincu. Napravili su krug oko njega I terali ga da skace ne bi li dohvatio novcanicu od pedeset dinara. Utom se autobus zausstavio na mojoj stanici I ja sam sisao. Dok su se zatvarala vrata iza mene, cuo sam na moment glas onog decaka: “Ajde brate, sto me mucis.Ako dohvatim,da mi das jos toliko”.
Gurnuo sam ruke dublje u dzepove I uvukao vrat u jaknu. Koracam polako ka kuci dok se ledene pahulje kovitlaju oko mene, a hladan vetar mi unosi nemir u dusu. Pitam se :“ Sta li ce biti sa onim decakom.? Zar zivot prema njemu nije dovoljno surov? Promrzao,gladan,mozda bez roditelja. On sigurno nece u toplom domu kititi jelku I ocekivati poklon u najludjoj noci. I u kakve ljude ce odrasti oni mladici koji su mu se smejali?’
Pozeleo sam da se vratim I izvucem ga iz onog autobusa. Da ga dovedem kuci,obucem nahranim I poklonim mu nesto od svojih starih igracaka. Hladan vetar mi tera suze na oci. Ja cu veceras , I svake sledece veceri spavati u svom toplom krevetu. Okruzen ljudima koji me vole. A on. Mali crnpurasti decak? Sta l ice biti sa njim? Gde li ce on prespavati nocas? Da li ce dobiti onih pedeset dinar? Hoce li uspeti da odraste i otrgne se iz kandzi ulice?
Hoce li.ikada imati lep i dobar zivot?

Davno sam prestao da verujem u Deda-Mraza. A, evo , sada bih voleo da postoji.Da mi ispuni najvecu zelju. Da malom decaku iz autobusa pokloni topli dom.I zaborav. Da zaboravi sve ono ruzno sto mu se dogodilo u zivotu.Da ga sretnem jos jednom i vidim osmeh u njegovim crnim ocima. 

Nije zlato sve što sija

Bogatstvo mijenja čovjeka, rijetko na bolje. Svjedoci smo izopačenosti koje se dogadjaju u kod materijalno bogatih ljudi.

Pohleta, zavist, snomizam, samoljublje su samo od nekih manifestacija koje pare izvrse na čovjeku. Čovjek materijalno obezbijedjen gubi zelje, a covjek bez zelja predtavlja samo ljusturu iz koje izlaze hirovi. Droga, skupe razuzdane zabave, bahanalije bljeste ali ruznim sjajem. Bogati ljudi ne postuju covjeka, bogatim ljudima su bitne samo pare, kao zedni ljudi koji piju slanu vodu, sto je vise piju zedniji su. Tako je i sa novcem. U zivotu treba biti skroman i teziti pravim vrijednostima, ne biti rob novca. Trba cijeniti ljubav, znanje, zdravlje.. To je pravo zlato, to su vrijednosti kojima sjaj nikad nece nestati.

Sekspir je davno rekao da je novac krupna stvar koje ljude cini sitnim. Zato treba biti dorastao novcu kojim rukovodis i nikada ne dozvoliti novcu da rukovodi tobom. Ali nije zlato sve sto sija, nije tesko pronaći zlato u zagrljaju voljene osobe, pogledu djeteta, poljubcu majke.. Zasto je zlato vrijedno? Zato sto je rijetko. Sreća u prirodi je još rjeđa i zato je treba cijeniti više od zlata.

Jedno moje putovanje 

Moram priznati da sam putovao mnogo. Na razna mesta zaista. Nekad se pitam otkud mi hrabrost i vreme za sve to. Ali eto, valjda covek kad nesto voli to i ostvari.

   Od svih putovanja, u secanju je ostala Nica. Francuski gradic na Azurnoj Obali koji u sebi ima sve sto vam je potrebno. Bio sam smesten u hotelu koji je bio u centru grada. Pravi mali hotelcic za putnike koji ne borave puno u njemu ali po evropskim standardima. Udoban krevet i cista posteljina kao i sredjeno kupatilo u kojem uvek ima tople vode za osvezenje nakon dana provedenog u setnji. Kad izadjete iz hotela niste ni svesni toga koliko je plaza blizu, ali da biste dosli do nje morate proci kroz mali naseljeno podrucje koje ima tako uske ulicice da samo pesaci mogu setati njime. U dnu svake zgrade nalazi se mali kafic ciji stolivi stoje tik uz prozore tako da dok setate morate voditi racuna da ne udarite goste u kaficima. Kad se priblizite plazi nailazite na ogromno setaliste. Sa jene strane je more a sa druge ogromna pijaca prepuna cveca, voca i povrca. Dan je suncan i sve boje izgledaju zivlje nego sto jesu. Na dnu samog setlista nailazite na planinu koja vas vodi do vidikovca sa kojeg vidite celu Nicu.

  Ne znam da li je bilo do vremena, sunca, toplote ili mirisa mora, ali ovo je grad kojem bih se uvek rado vratio ponovo.

Boje i mirisi mog detinjstva

Boje i mirisi mog detinjstva

Secanja. Oko nas kad god to pozelimo vracaju u proslost i otkrivaju nam mnoge uspomene. Bila one lepa i radosna ili ona koja nerado pamtimo. Preko svojih secanja cesto odlutamo u najraniji pedio mog zivota. Period koji je odisao decjom nevinoscu i ruzicastim bojama maste I mog detinjstva.
Iz vremena mog ranog detinjstva cuvam mnoge lepe uspomene. Neke od njih su vezane za mesto na kome smo moj brat i ja kao mali svake godine boravili za vreme leta. To mesto jeste bakina kuca sa svim sumarcima, livadama I vocnjacimakoji su je okruzivali. Ka njenoj kuci vodio je drvored starih oraha koji nas je u to vreme zanosio svojim opojnim mirisima. Secam se da mi nismo voleli te stare orahe zbog njihovih izazivajucih tek sazrelih plodova. Svaki put kada bismo pokusali da kroz debelu zelenu koru dodjemo do oraha, nase ruke bi ostale zute i danima nismo mogli da uklonimo taj jak miris. Iznad oraha izdizala se mala prizemna kuca prljavo zute fasade, sa niskim prozorima koji na sebe privlace paznju jarko crvenim cvetovima . Raznovrsni opojni mirisi iz bakine baste sa cvecem sirili su se kroz citavo dvoriste. Cesto sam sedeci na klupici pod tresnjom zamisljala da sam i ja cvet, obojen u najrazlicitije boje I najlepseg mirisa. Taj cvet bi vecno zanosio sve one koji bi se divili njegovoj lepoti , I nikad ne bi uvenuo. Na ulazu u kucu docekao bi nas miris raznih bakinih djakonija koje je sa velikom paznjom pripremala samo za nas. Jos uvek pamtim ukus njene cuvene pite sa visnjama koju ni jedna poslasticarnica nije mogla bolje da spremi . U uglu se nalazila bakina sivaca masina. Iako mi nismo znali cemu zapravo sluzi ta sprava uvek smo joj nalazili neku namenu u u nasim mastovotom igrama. Mala sobica u kojoj smo spavali odisala je nekom svezinom I spokojstvom. Laneni pokrivac, miris jorgovana koji je dopirao kroz prozor I mala nocna svetiljka davali su mojoj neiskvarenoj decjoj dusi mir I ubrzo bih pao u san. Ujutru bi nas budio stidljivi zrak sunca I blagi povetarac, ali san bi nas odmah napustio i pri prvom mirisu bakinih vrucih ustipaka.
Secanja na detinjstvo izviru cesto. Narocito ona lepa lirska secanja obojena lepotom I druzenjem.

Marko Kraljevic kao knjizevni lik

Marko Kraljevic kao knjizevni lik

Marko Kraljevic je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pjevaca i pripovjedaca, koji su stvorili mit o covjeku nenadmasne snage i hrabrosti. Bio je zastitnik Srba od surovih turskih osvajaca i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma znacajno, jer se na taj nacin Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neunistivim snom o slobodi, koji su davno izgubili. Stvarajuci u svojoj masti takve likove poput Marka, oni su vjerovali da ce Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista posalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobotili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevic u stvarnom zivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da vjeruju da postoji takav junak, hrabar i neunistiv, koji ce ih voditi do slobode.
Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.


Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva. 

Ljubav

Ljubav

Pred nama, sa nama, u nama samima. Retko blago koje nas prati kroz ceo život, ne trošeći
se, ne gubeći na vrednosti. Sveprisutna, inspirativna, jednostavno divna ili divno jednostavna?
Kako god gledali na ljubav, prožima se kroz sve. Ljubav je stvorila prošlost, oplemenjuje
sadašnjost i daće budućnost.
To je onaj osećaj kada mislite da ste u ovozemaljskom raju. Kada vam jedna osoba daje
lepotu i požudu. Svaki zagrljaj vam uliva sigurnost i nadu. Svaki put kada poljubite te usne,
osećate potpuno savršenstvo. A, kada se od tih usana stvori osmeh vaš kompletan svet dobije smisao. Svi za tim tragamo. Retki su oni koji ovakav raj i nađu, a još ređi oni koji ga sačuvaju.
Ljubav jeste jaka u smislu da utiče na nas radikalno. Menja nas iz korena. Potiskujemo sve
mane ne bi li sačuvali svoju ljubav od celog sveta. Pored voljene osobe mi gubimo sebičnost,aroganciju, tuga nam postaje nepoznata reč, a ponos se počinje gledati kao nepotreban.
Postajemo bolji iznutra, a lepši spolja. Ali to nije sve.Ljubav je ponekad i slaba, jer često ne vidimo mane naše voljene osobe. Da li se to treba gledati kao pozitivno ili negativno? Da li možda iste te mane vremenom zavolimo ili ih potiskujemo da bi naš ideal ostao kakvim smo ga za sebe stvorili? Neko ima taj ideal ceo život pa samo traži osobu koja će da popuni kalup, ali češći su oni spontani susreti, pogledi, poljupci koji zapečate 2 osobe u vremenu. Koji im pokažu put do sreće do koje dolaze na najlepši mogući način. Taj put je pun prelepih reči, obećanja, dodira i osmeha.
U početku mi stidljivo i nežno spoznajemo u čemu smo. Cenimo to. Volimo to. Zaljubljenost
nam obuzima biće i na sve gledamo drugačije. Više imamo razumevanja, ozareni smo radošću i nesvesno prenosimo pozitivnu energiju na okolinu. Vremenom naučimo da budemo malo realniji, pa se trudimo da ne uzmemo zdravo za gotovo ono što imamo. Ponekad pomislimo i da nismo dostojni takve sreće i da nismo to zavredili, ali prisustvo voljene osobe nas samo po sebi uveri u suprotno i našoj sreći iznova nema kraja.
Takođe je opšte poznato da svi greše, zar ne? Da li vas je nekada vaša voljena osoba
izneverila, razočarala? Da li je pogrešila? Da li ste nekada vi pogrešili i učinili njoj/njemu
nažao? Mislim da na sva ova pitanja odgovor mora biti pozitivan, čast izuzecima. Zašto se to dešava? Ako je ljubav tako savršena, zašto i u njoj moraju da postoje problemi? Odgovor je jednostavan. Zato što mi nismo savršeni. Zato što smo mi ipak samo ljudi. Ljudi koji su bili te sreće da dobiju priliku za nešto božansko poput ljubavi. Iskoristimo je.
Nemojmo grešiti tako što ćemo ljubav skrnaviti. Cenimo ljubav slaveći je. Ne zaboravite! Mi
možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas. 

Moral nije samo Ideal

Moral nije samo Ideal

Izuzetno mi je drago sto mi se ukazala prilika da iznesem svoje misljenje na ovu temu, za koju verujem da je I dan danas pod velikim znakom pitanja. Iskoristicu ovu priliku da iznesem svoje stavove I ujedno apelujem na drustvo, da daju sve od sebe za ocuvanje moralnih vrednosti, jer upravo je to ono cime se razlikujemo od zivotinja, ono sto nas cini ljudima. Pretpostavljam da je svima poznato znacenje izraza moral, ali verujem da nece skoditi da se podsetimo jos jednom. I ako zatreba jos jednom, koliko god puta to bilo potrebno.
Moralna norma je nastala jos davnih dana, u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Jos dok je covek ziveo u malim grupama, zapitao se kako se treba ponasati kako bi usrecio socijalnu zajednicu I na koj nacin se drustvo treba ponasati ne bi li se covek osetio srecnim. Pod pojmom moral se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponasanja.
Moral jedne licnosti nam govori o stepenu razvitka te individue, o njenom uocavanju, rasudjivanju, ponasanju, navikama. Govori nam o ophodjenju pojedinca prema socijalnoj zajednici, a samim tim I o ophodjenju coveku prema samom sebi. Moralni sud coveka zavisi od emocionalne inteligencije licnosti. Objekat moralne ocene je uvek samo covek. Da li je moral daleki ideal???Da li je moguce prihvatiti sva moralna nacela I rukovoditi se njima tokom zivota, da li je moguce da zaboravimo na svoj ego I budemo pravi, istinski altruisti??
Po recima cuvenog psihijatra I oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, covek u toku svog odrastanja uci o moralu, usvaja njegova nacela, ali ako uzmemo u predvid ljudsku nagonsku, impulsivnu prirodu, shvaticemo da harmonizacija moralne svesti, kao oblika drustvene cenzure, I svesti pojedinca je gotovo nedostizna. Ali ne ocajavajte, ne dozvolite da vas to obeshrabri, jer Moral je tvorevina koja sluzi ocuvanju ljudskog identiteta.I na nama je da ga ocuvamo, sto vise mozemo.
Zivimo tako reci, u drustvu gde cesto nailazimo na pojam moral, cesto stavljamo necije ponasanje na kantar I sudimo o dobrim I losim osobinama. Lepo je to sto uvidjamo razliku izmedju ta dva pojma. Ali sta dalje? Da li zaista postoji moral u nasem drustvu? Da li postoji moral u bukvalnom smislu te reci? Nekada smo se slobodno kretali ulicom bez straha da li ce neko iz cista mira da nas napadne, samo zato sto mu je dosadno. U danasnje vreme su takve pojave sve ucestalije, ali uprkos tome sebe nazivamo moralnim, kulturnim drustvom, koje je evoluiralo od doba primitivizma. Kakve li ironije. Svoju decu ucimo o moralnim vrednostima, govorimo im kako trebaju postovati druge, kako treba biti tolerantan I prihvatati razlike. Ali mi im samo govorimo o tome, dok dela pokazuju nesto sasvim suprotno. Kako je moguce jednog adolescenta odvojiti od televizora, novinarskih clanaka, jednostavno zatvoriti mu oci pred svim onim sto de desava u danasnjem drustvu? Adolescentske krize su iz svakog dana sve gore I gore. Ima li tome kraja? Ne pamtim da su ranije deca dolazila naoruzana u skolu, s namerom da ubiju, da usmrte nekoga.Da su se okupljali na tribinama s namerom da prebiju, osakate. Sta se to zaboga desilo sa nasim drustvom. Toliko pricamo o vrednostima, a uporno ih ignorisemo. Ne razmisljamo da treba poceti od nas samih. Prvo moramo razumeti sebe kao licnost, spoznati, pa promeniti, a tek nakon toga mozemo misliti o drustvu. Ali krenimo od nas samih, to je najveci doprinos koji mozemo pruziti ovom drustvu.
Nemojte se vredjati, molim vas. Verujem u ljudsku dobrotu, verujem da ima jako puno ljudi koji cene prave vrednosti zivota, ljudi koji se rukovode dobrotom, ljubavlju, humanoscu. Ali ako zelimo da ovo drustvo napreduje, moramo se jos vise potruditi. Moramo one “uspavane” podsetiti cemu zaista sluzi moral. U nasem drustvu zaista postoji veliki problem, koji se rasprostranio poput epidemije. Covek je zapostavio duh I duhovne vrednosti. Vise niko ne cita Platona ili Konfucija. Spinozu, Kanta. Upravo oni su pokusali da probude nasu dusu, da ucine nesto za covecantsvo, da izazovu saosecajnost, ali nazalost, sve je otislo u drugom smeru, umesto saosecajnosti dobili smo licemerstvo. Ponasamo se kao da smo centar sveta, sve oblikujemo po svojoj meri. Isto se desilo I sa moralom. Postao je amoralan. Umesto da tezimo savrsenstvu, mi samo pricamo o njemu. Rukovodimo se svojom neuroticnom fikcijom, identifikujemo se sa svojim alter egom, a zaboravljamo na svoje pravo “Ja”. Sudimo svima, ali ne zelimo nama da se sudi. Ne prihvatamo kritike, idealizujemo sebe, svakog jutra oblacimo pazljivo odabranim kostim I pripremamo se za nastup na pozornici zivota. Mozda sam isuvise kriticna, ali zaista mislim da smo mi klovnovi koji glume u svom teatru. Sta bi se desilo kad bi te maske spale? Da li bi onda mogli nastaviti pricu o moralu I moralnim vrednostima?? Izopacili smo moral, postao je vid manipulacije. Smeskamo se, fini smo I kulturni, samo radi licne dobiti. Naivni se plase proracunatih, saosecajni se plase licemernih. I upravo zbog tog straha I ciste duse pocinju da glume, da se pretvaraju, iz straha da ne bi bili povredjeni, iskorisceni. Nazalost, pojam dobro je dobio I svoju drugu stranu, korisno, svrsishodno.
Ne kazem da smo mi jedna izopacena, egoisticna nacija. Slobodno mogu reci za sebe da sam jako altruisticna I upravo iz tog razloga me toliko pogadja ponasanje veceg dela naseg drustva. Veliki sam optimista, veliki covekoljub, puna sam nade I verujem da ce se nase drustvo izmeniti, da cemo poceti da cenimo I druge vrednosti zivota. Ne retko sam bila povredjivana, ali to me nije obeshrabrilo, necu dozvoliti da postanem marioneta izopacenih, sebicnih, amoralnih manipulatora.
Nadam se das am maker delimicno ukazala na primenu morala u danasnjem drustvu. Naravno da posedujemo neke od moralnih vrednosti, ali trebamo poraditi na njihovom ocuvanju, kako moral ne bi postao samo rec I nista vise. On je tu, u nama, prisutan, ali ne smemo ga zapostaviti zbog nase okupiranosti sobom. Molim vas, nemojte me pitati kako vi sami mozete protiv svih, kako bi vi kao jedinka mogli nesto da promenite u ovom drustvu. Jer to je samo izgovor. Upravo su jedinke te koje rukovode drustvom. Pa zasto ne bi ste mogli I vi? Ne gubite nadu, verujte, dajmo svoj doprinos ocuvanju moralnih vrednosti, ako ne zbog nas, onda barem zbog iducih pokoljenja. 

Cudesni svet detinjstva

Cudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.

Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.

Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.