Putopis
Cesto sam gledala emisije, takozvane putopise, na televiziji. Zanimljivog coveka ili zenu koji putuju po svetu i obilaze prelepe destinacije i pricaju o njima.
Ne govore samo o svom dozivljaju nego vas i fasciniraju interesantnim podacima o toj zemlji koji su istiniti ili nekim interesantnim dogadjajima koji su vezani samo za taj poseban grad.
Ja sam tako jednom prilikom sa roditeljima otputovala u Nicu. Isli smo uz pratnju vodica ali nas nije pocastio nekim interesantnim informacijama. Vise nam je vremena bilo dato na raspolaganja da kupujemo i samostalno setamo i razgledamo. Ali ja cu vam pokusati preneti jedan mali deo onoga sto sam dozivela. Nica je grad koji se nalazi u Francuskoj i izlazi na samu Azurnu obalu. Pored zivog centralnog dela grada koji je kulturni i ekonomski centar, periferija vas opcinjava svojim prirodnim izgledom. Sto ste blizi plazi ulice su sve uze i dobijate sliku starog Pariza. Ulice sirine trotoara a zgrade previsoke, izmedju prozora naspramnih zgrada razapeti su kanapi koji sluze za susenje vesa a u prizemlju zgrada nalaze se mali romanticni kafici ciji stolovi stoje na samoj ulici. Ovim putevima mogu proci samo pesaci i biciklisti. Kad prodjete naseljeni deo sa stambenim zgradama ulazite na pijacu cveca i voca, koja vas opije svojim mirisima i bojama.
Obala je nesto sto sve zanima, ali kad imate ovako zivopisnu i neobicnu sredinu laza je jedino ono stvo ste vec negde videli u istom obliku. Jedino vam boja vode oduzima dah taman toliko da na njoj odmorite oci.
