Večna ljubavna priča Romea i Julije

Večna ljubavna priča Romea i Julije

          U malom gradiću Veroni okupanom mržnjom i sujetom dve velike porodice rodila se u okrilju strasti,velika ljubav u malom svetu.Ljubav koja kao preporodilačko osećanje vraća radost prvog viđenja lepote u svetu.Senkom koju baca na tu uvertiru ljubavi,prava ljubav smesta osurtava svoje obrise.Ona se rađa iz vatre Romeovih i Julijinih podsticanja,postajući nešto stvarno zahvaljući njima.Ali nad poezijom njihove ljubavi nadvio se mač praznih sila od kojih zavise sile mržnje i okrutni svet svakodnevnice.

          Od prvog trenutaka to je čin ljubavi,upravo po tome što se svaka njihova reč i misao ne završava u sebi i u trenutku kada je izgovorena.Loša i veća,ona se vraća sa druge strane.Koja još ne zna ko je ona,priđe i uzme je za ruku,Romeo kaže: „Ako mu tu svetu ikonu skrnovi nedostojna ruka,ja ću   rado znati da otkajem,kao poklonici pravi usne će  poljupcem grešni dodir sprati“

Ako je Julija sveta ikona,ko je onda Romeo?Nepromišljen i brzoplet mladić,koji zanesen naglo rođenom ljubavlju zapostavlja činjenicu o vekovnoj mržnji dveju porodica.Baš ti njegovi nepromišljeni i nagli postupci učinili su da ubije Tibalta,Tarisa,kao i da postoje otrov koji i njega samog odnosi u smrt.Dok je Julija u pogledu karaktera potpuno različita od Romea.Ona je staložena,dosledna,mirna,kako u njenim mladalačkim venama struji uzburkana krv puna strasti,požude i čežnje.Ne može da zanemari surovu okolnost i gorčinu sujetnog sveta opijenog mržnje koji se neminovano provlače kroz nežne,tanane,a ipak snažne i neiskidive niti njihove prave ljubavi.Možda naizgled u pogledu karaktera i sadledavanja realnosti,njihove ličnosti su različite,oni ipak uspevaju da makar na tren uživaju u čarima i opijumu tako slatke,a ujedno i gorke ljubavi.

          Svet bez ljubavi za kakvu znaju samo Romeo i Julija osvetljen je,predstavljen je kao polumrtav,bez pravog poleta i razloga postojanja,koji jedino jaka osećanja mogu dati.Ako osećanja u tom svetu i ima ,ona su ili mala ili mutna kao žuč mežnje i zavisti koji jedino znaju za psovku i mač.Romeovo i Julijno samoubistvo je ustvari poslednji vrhunski izraz njihove ljubavi.Da bi ostala ono što jeste i bila više od toga,njihova ljubav mora prestati da postoji u svom zemaljskom vidu,kao što je ostalo samo list papira i mastilo olovke koja polako nestaje kao njihova ljubav...Međutim,iza njih je ostalo osećanje praznine i saznanje da život koji ne liči na njihov,nije život.

Sve se moze izmetiti,sem lepote ljudske duše

            Svet ima svoj centar,svoju zamišljenu osu oko koje se okreće i bez koje ne može.Tako i za naš ceo unutrašnji svet i zivot treba da postoji nešto sto je van pokreta i promena,nešto stalno i rešeno,i centralno.Život se ne može drugačije zamisliti nego kao zatvoren krug,ni čovek drukčije nego kao središna tačka u tom krugu.Ali i u samom čoveku ima opet jedan krug unutrašnjeg zbivanja sa nečim usled toga kruga koje je centralno.

            Ne postoje ta merila koja će proceniti ono najdragocenije u nama,najčistije,najdublje,našu dušu.Ona je u svima nama i lepa je samo ukoliko je prožeta iskrama najfinijih,najiskrenijih niti ljubavi.Zivot je previse znacajan da bi bio istracen, da se obogatimo i proslavimo, da budemo srecni, lepi i popularni, privlacni i sa strepnjom da ne budemo siromasni, nepoznati i neprivlacni. Osoba koju niko ne primecuje, dobra je u dusi... sve to gubi bilo kakav znacaj, kao kamenje oko blistavog dijamanta. Vi, vase pravo ja uvek ce biti dijamant. Vrednost vaseg zivota je neprocenjiva. Kao nežna i tajanstvena milovanja prolećnog povetarca,ono budi u nama osećaj slobode,ima snagu da s radošću nosi breme sveta,stišava buru na moru,uspavljuje vetrove i potrebno je voleti da bi razumeli njen govor i govor naše duše.A ko to nema,on je neodređen,bez ličnosti,lutalica,gubi se u hiljadu protivurečenih misli,osećaja i događaja,čovek bez karaktera,bez namere.Hrabri i ljudi sa čistom dušom uvek pogađaju put kojim idu,dok kukavice i bezdušni uvek idu stranputnicom.Ali ipak smo svi mi ljudi,možda nejednaki među sobom,sa istim manama,ali različitim vrlinama,po kojima nas ocenjuju prijatelji i neprijatelji.Plemenitost,dobroćudnost,velikodušnost,poštenje jesu bile i oduvek će biti jedino i pravo bogatstvo u kutku našeg unutrašnjeg sveta i mira,sem ako ih ne proguta ponor beznađa iza svakog brega ljudske sujete,oholosti,nadmoći.

            Te neprocenjive vrline jesu svetlost i sjaj u našim očima,našim dušama,svetlost u ovom tako mračnom,hladnom i surovom svetu,gde se mora boriti za opstanak te lepote,opstanak te lepote,opstanak nas samih.Jer kada bih naša slobodna volja bila jača od naše ljubavi,onda bi najmračniji instikt čovekov bio sveden na sitnu meru naše logike i našeg koristoljublja.Ali mi se ne damo takvoj slobodnoj volji,jer nas vodi samo čista duša,lepota i ljubav.

Mnogo je ljudi,ali je čovek redak

Ulica je toliko mračna...Duva neki hladni vetar i tera mi suze iz očiju...Polako osećam da ilize niz moje obraze...Vrele i hitre suze remete mi dah.Takva je bila i njegova krv...Strujila je venama pravog čoveka!Toliko sam upoznala ljudi,ali samo in je ispao čovek!Čovek vredan divljenja!

            Ulica kojom hodim dobija neku posebnu svetlost...Vidim njegov lik.Dva plava oka gledaju me,očekuju da reagujem...Zaleđena,kao da u meni nema kapi krvi,nisam uspela da se pomaknem,da mu priđem,pomilujem ga,dotaknem...Izgubila sam priliku da mu ponovo budem blizu,ali stvarno nisam mogla...Moje telo se i dalje ne pomera,a on ponovo inčezava u daljinu.Sada boli još više,jer sad znam šta ovaj svet gubi njegovim odlaskom.Gubi anđela...Trgla sam se...Probudio me je uporan,razdragan majčin glas.Sve je bio samo san!On nije bio blizu mene...I dalje nije tu,a tako mi treba,čovek od krvi i mesa,a ipak pravdan,iskren,požrtvovan, plemenit kao kakav anđeo iz raja...Toliko je ljudi oko mene,ali svi oni su puni mana ili moje uplakane očine vide više svet onakav,kakav jeste!Ne razumem,ne shvatam sebe...Ali,u jedno sam sigurna,takva osoba nedostaje ovom svetu.Moral,pravda...Život bez straha i osećaja brige,život ispunjensrećom,sigurnošću i verom...Pored njega sam verovala u bolje sutra!Retkost je pronaći čoveka kao što je on...Teško je...Takav čovek,takva osoba i takvo srce rađaju se samo jednom.Šteta što ne žive večno.Pa,on je znao da prašta i voli...Nađite mi takvog coveka. U kome to danas ne vlada pakost,zloba i mržnja...?Prolazim ulicama svoga grada a iz očiju prolaznika viri zavist?Zašto?!Zar nije bolje da budemo zahvalni na svemu što nam je dato,zar ne treba da s ponosom nosimo to što imamo?Zar ne težimo da budemo svoji ljudi...?Znam da bi ste sve ovo potvrdili,ali takođe znam da u dubini mog iseckanog srca da je sve samo obična varka,da ljudi ne umeju da cene prave vrednosti.Moj anđele,da li me čuješ?Da li ti moj drhtav glas dospeva do ušiju?Da li čuješ vapaj i molbu mog srca da se vratiš?Molim te...Potreban si mi,ali ne samo meni,nego svima nama...Dođi,vrati ovom svetu i ljudima osmehe na lice...!Možeš ti to,ja u tebe verujemŽ!Mi ti verujemo jer,znamo da nisi kao mi,običan grešnik!Ti si jedan,redak i vredan!Ti si jedini čovek među ljudima!

            Oči mi se sklapaju...Već je pao mrak...Dani tako brzo prolaze!San me vuče u svoje tamne hodnike.Nadam se da ću naići na svetlost,na Tebe,svetlosti!Jer ti si za sve ljude ove planete svetlost,svetlost na kraju tunela!