Na Drini ćuprija

Na Drini ćuprija

Najpoznatiji roman Ive Andrića, „Na Drini ćurpija“ (1945), hronološki prati četiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije. Roman „Na Drini ćuprija“ u kojem se uglavnom dosledno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan „Travničkoj hronici“ i „Omerpaši Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni. Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziđivanju hrišćanske dece u jedan od stubova. Poreklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji sveta koja je književni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. „Na Drini ćuprija“ je po načinu tvorbe „novelistički roman“ jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „višegradskih priča“, pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana „Na Drni ćuprija“ susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

Orlovi rano lete-prepricavanje

Orlovi rano lete-prepricavanje

Tema-ova prica govori o snalazljivosti i hrabrosti slozne druzine.Oni se u teskim trenucima ponasaju kao odrasle osobe.

Prepricavanje-novi nastavnik u skoli ih je redovno tukao,i zbog toga su ogrceni i organizuju hajducku druzinu.grade kolibu u prokinom raju u logoru tepsiji.Bilo ih je sve vise i vise.NAjbitni likovi u druzini-stric,lazar macak,lunja,djogo potrk,vanjka,nik djulbrk,nikolica sa prikolicom,na celu harambasa jovance i kuca zuja.bili su organizoovani.Zakleli su se na grobu HAjduka Jovanceta na vernost.Na kolibi je pisalao-``ovde zivi hrabra ceta harambase Jovanceta``.Pronasli su neku pecinu i u njoj je bilo jezerce.ali oni su se plasili da udju u njega.Ucitelj je rekao roditeljima da im deca ne dolaze u skolu.trazili su decu da ih izgrde i posalju u skolu.poljar lijan je otkrio njihovu kolibu,upao je u njihovu zamku ali je ipak izasao,na kuci im je napisao da im preti velika opasnost zato sto mu je bilo zao njih..Roditelji i knez su opkolili logor.Zarobili su celu druzinu osim jovanceta.Nikoletina Bursac,Stricev rodjak ih je branio,jer je nepravda da ih ucitelj bije.i jovance se predao i nije vise bilo opasnosti ali njihovo hajducenje se time zavrsilo.RAt je poceo i svi su otisli yu vojisku pa i nikoletina.Skola nije radila.Nemci trazili da svi vrate oruzije a jovancetova druzina je obavestavala narod kada nailaze nemci.ustase su pucale u strica ali ga nisu ranili.Zbog svoje hrabrosti druzina je kasnije sa nikoletinom otisla u rat.

O Jovancetu-on je snalazljiv,hrabar,pravi harambasa,lukav je,glavni u svojoj druzini,zeleo je svakom da pomogne jako je pozrtvovan
stric-najvisi u skoli,siroce bez majke i oca,snalazljiv lukav i hrabar,tvrdoglav
lunja-tiha cutljiva desetogodisnja devojcica,ima 6 culo koj joj pomaze u zivotu,mirodjija u svakoj corbi
lazar macak-prgav decak,uvek je za svadju,nije se plasio nikoga,vesele cudi,okretan,otvoren i veliki majstor,na tavanu je imao citavu malu radionicu.

O Lunji-povucena devojcica,uvek se druzila sa decacima,sve dala da bi usla u njihovu cetu.Volela dugonog Strica,i on je nju voleo ali se stideo da to kaze pred decacima pa je stalno terao od sebe.Da bi usla u cetu bila je spremna i da je profesor istuce,ali ipak kada joj je prisao ona se uplasila i iskocila kroz prozor........

Licni utisak-svidja mi se hrabrost i snalazljivost decaka i Lunje.za ovako nesto jje potrebna velika sloga i hrabrost.Volela bih da sam se nasla u njihovom drustvu.

Prokleta avlija - Ivo Andrić

Prokleta avlija - Ivo Andrić

Mjesto i vrijeme radnje: carigradski zatvor Prokleta avlija,

Likovi: fra Petar iz Bosne, upravitelj Latifaga zvan Karađos, zatvorenik Haim - Židov iz Smirne, zatvorenik Ćamil-efendija - bogati, mladi zatvorenik iz Smirne

Vrsta: roman

Sadržaj:

Zima je. Prevladava samo jedna boja - bijela. U toj bjelini postoji samo jedna staza. Staza kojom je išla pogrebna povorka na pogrebu fra Petra. U sobi fra Petra nalaze se fra Mijo Josić, mladi fra Rastislav… Popisuje se imovina fra Petra. To je većinom raznovrstan alat. Još prije tri dana on je ležao na tom krevetu, a sada ga više nema. Najviše nedostaje mladom fra Rastislavu kojemu je često pričao događaje iz svog života. Najviše je pričao o carigradskom zatvoru gdje je bio zatvoren ni kriv ni dužan. Zbog nekih poslova crkva je fra Tadiju Ostojića i fra Petra poslala u Carigrad. Tamo je policija uhvatila neko pismo o progonu vjernika i svećenika iz Albanije koje je bilo upućeno austrijskom internunciju u Carigrad. Pismonoša je pobjegao, a pošto u Carigradu nije bilo drugih svećenika iz tih krajeva uhitili su fra Petra. Dva mjeseca bio je pod istragom, a da ga nitko nije ni saslušao.

Bio je zatvoren u zatvor znan kao Deposito ili Prokleta avlija kako je zove narod. Ta Avlija uvijek je bila puna, uvijek se punila i praznila. Tu je bilo sitnih i krupnih prijestupnika. Od dječaka koji su sa “štanda” ukrali smokvu do višestrukih ubojica. Tu dolaze i tzv. “prolaznici” koji su upućeni po kazni kao prognanici iz zapadnih pokrajina te iz Avlije odlaze kući ili u zatvor u Africi ili Maloj Aziji. Avlija se sastoji iz petnaest jedokatnica koje povezane s visokim zidom zatvaraju nepravilno, golo dvorište, bez trave i s dva-tri kržljava stabla. Po danu zatvorenici se šetaju po dvorištu, a po noći odlaze u ćelije - petnaest do trideset u jednu. Ali, ni po noći nije mirno. Zatvorenici pjevaju, svašta dovikuju i svađaju se te često dolaze i novi. Po danu svi izlaze iz ćelija i stvaraju male skupove gdje pričaju o raznim stvarima. Najviše se ljudi okuplja oko malog čovječuljka Zaima koji je uvijek pričao o ženama i svojim mnogobrojnim vjenčanjima. Neki su ga slušali, a drugi su odmahivali rukom i odlazili čim bi on počeo pričat.Sam položaj Proklete avlije bio je čudan jer se moglo vidjeti samo nebo, a grad koji je bio blizu nije se mogao vidjeti. Obično je bilo lijepo vrijeme. Ali, nekad se nebo naoblačilo, počeo je puhati južni vjetar donoseći zadah truleži i smrad iz pristaništa. Tada je ludilo bilo zarazno i svi, pa i najmirniji, postajali su razdraženi i ljuti. Čuvari su pokušavali izbjegavati sukobe jer su i oni bili razdraženi, ali bilo je nemoguće uspostaviti red. Kada je zapuhao sjeverni vjetar, sunce grane svi su ponovo izašli na dvorište zaboravljajući svađe i prepirke. Upravitelj tog zatvora bio je Latifaga zvan Karađoz (groteskna ličnost turskog kazališta sjenki). Otac mu je bio nastavnik u vojnoj školi. Kao dijete Latifaga je volio knjigu i muziku, ali odjednom se promjenio, čak i fizički. Napustio je školu i počeo se družiti s raznim varalicama i kockarima. Nekoliko su ga puta i uhvatili, a uvijek ga je izbavljao otac. Tada je upravitelj policije predložio Latifaginom ocu da Latifaga postane policajac. Latifagin otac je na to pristao. Tako je Latifaga postao policajac, zamijenik upravitelja Proklete avlije te konačno i upravitelj. U hvatanju prijestupnika pomogla mu je njegova prošlost jer je poznavao njihova okupljališta. Latifaga je imao kuću iznad Avlije i mnogim je putovima mogao doći od kuće do Avlije i obrnuto tako da nitko nije znao gdje će se pojaviti. Nitko nikad nije znao kako će se ponašati i uvijek je iz ljudi mogao doznati one podatke koje želi. Česte su bile i pritužbe na Karađoza, ali svi su znali da samo on može upravljati Avlijom.
Najgori su bili prvi dani u Prokletoj avliji. Da bi se zaštitio od tučnjava fra Petar je izabrao jedan zabačen kut i tu se sklonio. Tu su bila i dva građanina iz Bugrske koji su ga primili bez riječi. Fra Petar je zaključio da su to bogati ljudi koji su vjerojatno bili žrtve pobune u njihovoj zemlji. Poslije nekoliko dana dobili su gosta. Kada se sljedeći dan probudio prvo što je vidio bila je knjiga i nije mogao vjerovati. Lice novopridošlog mladića bilo je bijelo, blijedo. Oko očiju je imao tamne kolute. Razgovor je počeo sam od sebe. Mladić se zvao Ćamil. Često su razgovarali, a onda su po njega došli neki stražari. Bez riječi su se oprostili, a prazno je mjesto brzo bilo popunjeno. To je bio mršav, tanak čovjek. Bio je Židov iz Smirne, Haim. Fra Petar je saznao da Haim zna neke stvari o Ćamilu. Fra Petar ga je pitao o njemu, a Haim je počeo pričati. Ćalim je bio čovjek mješane krvi. Otac mu je bio Turčin, a majka Grkinja. Majka mu se u sedamnaestoj udala za bogatog Grka. Imali su jedno dijete, djevojčicu. Kada je djevojčica imala osam godina, Grk je umro. Njegovi su rođaci htjeli prevariti mladu udovicu i sve joj oteti, ali ona se branila. Otišla je u Atenu da bar tamo spasi naslijeđe. Kada se vraćala nazad, umrla joj je kćerka. Mornari su lijes htjeli baciti u more jer donosi nesreću, ali majka nije dala. Tada je prvi oficir dao napraviti još jedan lijes u koji je stavljen neki teret. Lijes s djevojčicom bačen je u more, a drugi je dan majci koja ga je pokopala. Svakoga je dana žena odlazila na grob, ali postepeno bol se smanjivala kad se dogodilo nešto neočekivano. Žena prvog oficira saznala je tajnu o djevojčici i ispričala je najboljoj prijateljici. One su se tada posvađale i da bi se osvetila prijateljica je tajnu ispričala drugima. Tako je priča došla i do udovice koja je tada htjela da se baci u more i trebalo joj je nekoliko godina da preboli i ovo. Mnogi Grci su prosili lijepu udovicu, ali ona se na opće iznenađenje udala za nekog Turčina, Tahir-pašu, i snjim imala sina i kćerku. Sin je bio snažan, a kćerka je umrla u petoj godini od neke nepoznate bolesti. Majka je umrla sljedeće godine. Sin koji se zvao Ćamil sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao. Jedne je zime umro i Tahir-paša, a mladić je ostao sam s velikim imetkom i bez bliže rodbine. Jednog je dana ugledao jednu Grkinju i odmah se zaljubio. Ona je voljela i njega, ali njeni roditelji nisu dopustili da se uda za Turčina pa su je odveli i udali za nekog Grka. Poslije toga Ćamil je dvije godine proveo na studiju, a kasnije je mnogo i putovao i čitao knjige. Tada su počele glasine da su Ćamilu udarile knjige u glavu i da se poistovjetio s nekim mladim princem. To se pročulo i Ćamila je uhitio valija izmirskog vilajeta jer je dobio pismo kao i svi drugi valije da paze na ljude koji blate sultanovo ime. Kada su uhitili Ćamila mnogi su se pobunili, ali nisu mogli ništa napraviti pa je Ćamil odveden u zatvor. Karađoz nije volio političke zatvorenike, ali ovoga je morao prihvatiti. Već drugi dan čovjek kojeg je poslao kadija izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoji i da mu se da posebna soba što je i učinjeno. Idućih je dana fra Petar hodao dvorištem, ali nije vidio Ćamila, a onda se jednog dana kraj njega stvorio Ćamil. Oboje su osjetili da se njihovo prijateljstvo povećalo. Odjednom Ćamil počne pričati povijest Džem- sultana(onaj s kojim se poistovjetio).

To je bila pričao o dva brata. Jedan je bio mudriji i jači, a drugi čovjek zle sreće i pogrešnog prvog koraka. Ta su dva brata došla u sukob kada im je 1481. g. na bojnom polju poginuo otac. Stariji brat Bajazit (34 godine) koji je bio guverner Amasije i mlađi Džem guverner Karamanije polagali su pravo na prijestolje. Džem je na svom dvoru stvorio krug pjesnika, znanstvenika i glazbenika, bio je dobar plivač i lovac. Bajazit je bio hladnokrvan i hrabar. Oboje su imali dokaze za svoje pravo na prijestolje. Nisu se mogli dogovoriti i na kraju su se sukobili. Džem je izgubio i pobjegao u Egipat i ponovo organizirao napad, ali ponovo je izgubio. Tada je pobjegao na otok Rod gdje je bilo sjedište nekog katoličkog reda i gdje je zatražio utočište. Primio je ga je Pierre d’Aubusson i dočekao s carskim počastima te predložio da ode u Francusku. Džem je na to pristao, ali kada je došao nisu ga pustili na slobodu nego držan zatočen u tvrdim gradovima. Oko Džema stvorile su se razne spletke. Bajazit je d’Aubussonu dao novce da Džem ostane u zatočeništvu, a papa mu je ponudio mjesto kardinala. Nakon osam godina Džem je dan papi, a d’Aubusson je postao kardinal. Tada umire papa i dolazi novi. Španjolski kralj prodire u Italiju i zauzima Rim. Papa mu je morao dati Džema. Papa je to učinio, ali Džem se brzo razbolio i umro. Njegovo je tijelo poslano Bajazitu koji ga je pokopao s kraljevskim počastima. Dok je Ćamil to pričao fra Petar ga često nije mogao slušati i pratiti, ali Ćamil to nije ni primjećivao. Jednog se dana Ćamil nije pojavio. Haim je fra Petru rekao da su kod Ćamila došli neki činovnici, da je došlo do svađe i obračuna. Ne zna se da li je Ćamil mrtav ili samo premješten u drugi zatvor. Kasnije je fra Petar često razmišljao o Ćamilu. Jednom dok je tako razmišljao netko mu je u ruku stavio poruku da će za dva dana biti oslobođen. To se i dogodilo. Odveli su ga u Akru gdje je živio osam mjeseci, a onda je pušten i otišao je u Bosnu.
I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob. Nema više pričanja. Mladić čuje kako iz susjedne sobe dopiru glasovi: “Dalje!¨Piši: jedna testera od čelika, mala njemačka. Jedna!"

Rani jadi - Danilo Kis

Rani jadi-Danilo Kis

Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.

Zona bez droge

Zona bez droge

Jesenja izmaglica vukla se gradom. Tužno sivilo prekrilo je i lica ljudi i ogolela stabla. U mojoj duši tiha seta. Koračam ulicom u kojoj sam odrasla... U njoj danas okupljeni neki drugi klinci, odrastaju u duhu vremena u kojem živimo – za mene teškom za razumevanje i tužnom poput jesenjeg sivila. 
U grupi golobradih dečaka zapazih „devojčicu“ duge plave kose. Neprikladno odevena za kišni, jesenji dan, neprirodno se kikotala naginjući se drsko nad dvojicu dečaka. Stresla sam se. To je Tamara, dete iz moje ulice koje poznajem od rođenja. Mala, slatka trinaestogodišnjakinja. Do stana sam razmišljala šta se dešava sa ovim detetom, da li njeni roditelji znaju kako se ponaša, da li je to u redu ili ja nisam iz „ove priče“? Previše pitanja, a sa mojih usana ote se tihi uzdah. 
Čim sa, ušla u sobu, ispričah sestri šta me zapanjilo: „Sad sam na ulici videla Tamaru.“ „Pa?“, upita ona nezainteresovano. „Nije mi jasno šta se dešava sa tom devojčicom.“ Moja sestra je i dalje igrala igricu i ne pogledavši me reče: „E, svašta se priča. Mala više nije `mala`.“ Ustuknula sam pred ovim rečima i načinom kojim su izgovorene, kao da smo pričale o sivom kišnom oblaku koji će otploviti dalje. Želudac je počeo da mi zavija od gladi, od muke, od tuge, od nemoći. Razmišljam u sebi, kada se dogodi taj momenat koji život olako pretvara u pakao? Gde je ta nevidljiva granica za koju ne trebaju nikakva dokumenta, jer najčešće odatle nema povratka? 
Naslonjena na zid pored prozora, kao da sam je u mislima prizvala, ponovo ugledah Tamaru. Mazila se kao mačka oko nekog visokog „lika“ koji je svoje šake na njenu zadnjicu. Zgadio mi se. Iznenada odgurnu Tamaru od sebe, dade joj neki paketić, uđe u auto i ode. Ona je stajala još par minuta i kao da je postala svesna da je neko posmatra, podiže glavu u pravcu mog prozora. Osetila sam se kao uljez shvativši da sve to nije trebalo da vidim, ali eto, opet sam samo nemi svedok. Podigla je ruku i mahnula mi. Nisam odmahnula. Celo moje telo bilo je ukočeno od novog saznanja, tuge i nemoći da bilo šta uradim. Možda sam i mogla već sutradan, ali reči su se cepale u grlu, a suze nemoći tekle su i pekle kao žeravice. Videla sam je na školskom stepeništu. Pušila je i gasila se polako kao i cigareta u njenim rukama. Bez sjaja u očima, bez želje da se bori, predala se starijem muškarcu sa kojim je otišla negde. Kao munja opekla me je ona sestrina rečenica: „Svašta se priča.“ 
Razmišljam opet u sebi, jer više nemam kome da kažem – ko je sve ovo započeo, šta je u njenoj glavi, šta rade roditelji, škola, društvo... Šta ja radim, osim što plačem i razmišljam? Strah da ćete biti odbijeni već vas čini slabim. Ja nisam ništa uradila! Možda je ovo način da se iskupim. Tamara je umrla u Urgentnom centru. Našli su je pred ulazom u njenu zgradu, još je davala znake živote. U mojoj ulici život teče dalje. Smenjuju se generacije. Vremena nam donose skupe zabave. Cena je previsoka, zove se MLADOST. 

Milena Stevanović I1

„Sanjam li? Il bi ovo java bila” - Aleksa Šantić

„Sanjam li? Il bi ovo java bila” - Aleksa Šantić 

Plavo nebo. Svetlost. Neki nepoznati ljudi smeju se oko mene, ne znam ko su. Počinjem da koračam. Polako. Tiho. Preplašeno. Šta oni žele od mene? Gde sam to ja? Neko mi se približava iz daljine. Vidim lik kroz maglu, izgleda mi poznat. Laganim koracima mi prilazi, da, to je on. Moj deda. 
Ponovo se smejemo. Isti je kao što ga pamtim. Bela kosa, najlepši osmeh na svetu i taj smirujući glas. Grli me svojim snažnim rukama, ljubi me nežno, kao što je samo on znao. Kada bi samo znao koliko mi je nedostajao sve ovo vreme, razmišljam. Jedna nemirna suza mi se otima iz oka, klizi niz obraz. On je briše. Govori da ne plačem, da je on tu i da će sve biti u redu. Smejem se, koliko sam samo želela da čujem te reči. Posle dugo vremena, srećna sam, onako istinski. Okrećem se oko sebe, ljudi se smeju, ovo kao da je grad osmeha, sve je čisto. Lepo. Belo. Pita me kako su mama i tata. Tiho odgovaram da su se razveli, da „nije išlo“ i da „niko nije kriv“. Kao da ne veruje svojim ušima, baš to nije želeo da čuje. Pokušavam da promenim temu, ali ne dozvoljava mi. Pita za baku, kako je, šta radi? Spuštam pogled, još tiše odgovaram da ga i posle ovoliko vremena nije prebolela, da plače kad god ga neko spomene i da joj neizmerno nedostaje. Sada je on taj koji obara pogled. Podižem mu glavu, mamim jedan osmeh, najlepši od svih, onaj koji želim da pamtim ceo život.
Mrak. Otvaram oči. Okrećem se. Nigde nikoga, sedam na krevet i počinjem da plačem. Tiho, da me niko ne čuje. Ljuta sam. Besna, ni ovaj put nisam stigla da se oprostim sa njim, da mu kažem da ga volim najviše na svetu. I posle osam godina boli isto, ali vreme ne leči rane, uči nas da živimo sa njima. 

Dijana Marković III3

Moja uloga u stvaranju miroljubivog sveta

Moja uloga u stvaranju miroljubivog sveta 

Život je jedna velika avantura, pustolovina. Opasnost vreba svuda. Svakodnevica je ispunjena strahom, bolom, mukom, onoliko koliko je i sreće, zabave, užurbanosti, ljubavi i mnogih dragih stvarčica u njoj. Svaki život je jedan specifičan lavirint. Svi krčimo put kroz njega zastajkujući, praveći greške, padajući,ali i čineći dobra dela. Zalutamo, stižemo do ćorsokaka, ali uspevamo da se izvučemo i pronađemo onu pravu i naizgled, bezbednu putanju. Svako od nas je jedinka koja učestvuje u stvaranju ovog sveta. Činimo da on postoji i bude baš ovakav. Ulepšavanjem sopstvenog života, utičemo i na sređivanje okoline. Ne možemo promeniti ono što je bilo, niti možemo reći da se ovo ili ono neće dogoditi. Svet ne možemo preobraziti, već ga samo možemo poboljšati kao i sopstveni život. Znamo da loše osobine, dela, misli izrečene ili ne, šalju negativne vibracije drugima, dok unutrašnji mir, harmonija, smirenost i blagost, jesu prvi koraci ka poboljšanju života. Tako i ljubav, lepa reč, iskrenost, vera, šalju okolini pozitivne talase i okrepljuju ne samo ljudske duše, već i biljke i životinje, koje nam ne mogu reći šta im smeta. Verujem da stvaranje miroljubivijeg sveta zapravo i nije pretežak zadatak. Dovoljno je da svako od nas bar jednom dnevno iskreno nekome poželi zdravlje, uputi toplu reč, izostavi psovku i uvredu, ne šutne kuče i ne iščupa cvet. Svakog dana ponavljajmo u sebi da ljubav, vera i nada pobeđuju. Uložimo u stvaranje lepšeg sveta i života samo mali napor. Najpre sredimo nered,haos i pomračenost u nama samima,pa tek onda pređimo na raščišćavanje sveta. Oslobodimo se prljavih misli, zlih dela, nesuglasica, tuča u kućama i školama. Shvatimo da je uređivanje planete veliki posao kojim snosimo odgovornost. Svi moramo biti strpljivi i vredni, jaki, karakterni, kako bismo se oslobodili zavisti, poroka, ljubomore. Učestvujemo u ugrožavanju planete i snosimo deo odgovornosti za njeno razaranje, ujedno zaslužujemo i sitna priznanja za plemenita dela, predanost i ozbiljnost koje unosimo u posao kojim poboljšavamo život i svoje okruženje. Pred mnogima je svakodnevna dilema hoće li poći ovim ili onim putem, primorani su da prave izbor, rizikuju, odlučuju. Dolaze u nezavidne situacije i teško pronalaze pravi put. Ali, život i svet koji smo stvorili sami, uz pomoć Boga, prirode, jesu pustolovine i avanture. Život jeste zamršen i težak, ali svako od nas može da ulepša drugome dan, razmrsi problem i samo jednim osmehom pridobije nečije srce, a to je već mnogo. 

Stefana Arsić

50 godina od dodele Nobelove nagrade – Ivo Andric

50 godina od dodele Nobelove nagrade – Andriću s poštovanjem

Pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti
astankom civilizacije na zemlji javila se i stalna čovekova potreba za pričanjem. Ona postoji kroz vekove i njena
neminovnost je sasvim N prirodna. Vremena se menjaju, dolaze i odlaze najrazličitiji periodi, ali želja da se iskažu
osećanja i misli i to podeli sa drugima, nikada ne jenjava.
Ne treba biti previše mudar, te malo podrobnije sagledati sve promene koje su se dešavale u razvoju čovečanstva i
napretku istog, pa konstatovati da jedino što je u svom izvornom obliku ostalo gotovo nepromenjeno jeste čovekovo
uverenje da se priča mora nastaviti. Menja se način pričanja ali potreba ostaje ista. Priča traje i traje, kraja nema i svaka
priča je nova karika u lancu koji se neprestano širi i poprima sve veće dimenzije. U tom lancu pripovedač ima specifičnu
ulogu. Stvaranje jednog umetničkog dela je složen proces koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za
stvaranjem. On kreira priču po svom senzibilitetu, slažući razbacane kockice kako bi upotpunio mozaik. Pripovedač kao
vesnik istine govori u ime onih koji nisu stigli da se izraze ili jednostavno nisu sposobni to da učine. Umetnička sloboda u
stvaranju je velika i predstavlja značajan faktor u kreiranju jednog dela, a kako će je stvaralac iskoristiti zavisi od njega
samog. Neki će instrumentalizacijom svog talenta i kreativnosti dati mašti na volju i po potrebi kamuflirati istinu ili
dekorisati neke segmente istine kako bi, kada kao takva bude izneta, izgledala lepše i prihvatljivije. Drugi će, pak, ostati
dosledni realnosti, kakva god bila, i tačno iznositi podatke.
Kao što reče Ivo Andrić, na kraju krajeva, ipak su sve to pitanja tehnike, metode i običaja i tu pravila nema, jedino što je
bitno jeste poruka koju priča nosi i duh kojim je nadahnuta. Ukoliko nema poruke celokupni rad gubi smisao i pada u
zaborav. Kvalitetno umetničko delo ostaje da živi i posle stvaraoca, biće zabeleženo, te je stoga bitno da nosi određenu
poruku, u suprotnom nema vrednost i gubi se bez traga i bez ikakvog pomena na autora. Pripovedač svesno preuzima
obavezu da ukaže na nešto što se ne da tako lako sagledati i osvetli puteve koji znaju biti tamni i nepregledni. Svaki
pripovedač govori u skladu sa svojim mogućnostima, pod dejstvom unutrašnjih osećanja i dobrim delom se sjedinjuje
sa produktom svojih misli, a njegov rad doprinosi zadovoljavanju ljudskih potreba za slušanjem priča koje će mu, na
ovaj ili onaj način, ostati u svesti i imati izvesnog uticaja na dalji život i razmišljanja u budućnosti. Kada je reč o
prošlosti, važna je uloga pripovedača u otkrivanju i razumevanju onoga što je iza nas, kako bismo se lakše snašli u
sadašnjosti i spremno dočekali iskušenja koja su pred nama. Time umetnik daje svoj doprinos društvu. Stvaralac koji
ni na koji način svojim delom ne služi čovečnosti nestaje tiho i neprimetno kao da ga nikada nije ni bilo.

Filip Jovanović

DOBRO I ZLO U DELIMA F. M. DOSTOJEVSKOG

DOBRO I ZLO U DELIMA F. M. DOSTOJEVSKOG

Dostojevki pripada grupi velikih ruskih pisaca realista 19. veka.
Nasleđe Dostojevskog neprestano privlači pažnju na sebe stručnjaka
različitih profila-književnih kritičara, filozofa, psihologa,
pravnika... on je naš slovenski gigant koga još uvek niko nije dostigao, a
kamoli prevazišao. Sa razlogom F. Niče kaže: „ Dostojevski je jedini
pisac od koga sam nešto naučio.“U delu „Zločin i kazna“ pisac je izrazio
protest i humanizam, ali i bol za osramoćenog i poniženog čoveka. Da
li je čovek stvoren da bude ponižen, daživi u bedi i siromaštvu, da strada,
pati i da mu drugi nanose zlo bez svoje krivice?
Bedan položaj porodice, Raskoljnikova dovode do propasti. Nezavisno od
okolnosti, on nagovara samog sebe na zločin. Teoretičar, eksperimentator,
on u svom strašnom duševnom rastrojstvu krši norme moralnosti.
U protivrečnosti raskoljnikovske opologije prava i sile likovi
pozivaju na moralni podvig na osnovu preovladavanja egoizma ličnosti
i dobrovoljnog primanja stradanja. Stradanje nije besmisleno. U stradanju
je ideja. Zlo i zločin se ne mogu ničim opravdati, uzaludna je dobrota
koja je nadzidana na temeljima zla. Raskoljnikova muče snovi, pečat
zločinca uvek će nositi u svojoj duši, a njegova savest teret krivice.
U romanu „Idiot“ Dostojevski slika lik pozitivnog junaka, koji se protivi
grubom, prljavom svetu grabežljivaca, vlastoljubaca i ćiftinskom
besčovečju društva kojim je okružen. Odazivanje Miškina na tuđa stradanja
i nevolje, njegov bratski odnos prema svim ljudima nezavisno od njihovog
materijalnog stanja i duhovnog položaja, pisac ga stavlja iznad onih
kojima je okružen. Međutim, sam Miškin nikoga ne spasava i završava
povratkom ka bezumlju. Silom ili voljom Dostojevski je pokazao
snagu razumevanja hrišćanskog neprotivljenja zlu. Pri svoj duševnoj
mekoći, moralnoj čistoti, sačuvalo se u Miškinu nešto nesalomivo i
postojano.

Radenko Bjelanović

Ja znam tvoja i svoja prava

Ja znam tvoja i svoja prava

Dobila sam opet tvoje pismo... Kažeš da si dobro, ali da si malo tužan, jer mi nismo
zajedno. Šta da ti napišem, šta da ti pošaljem, kada znaš...
Da ti na ista pitanja ponovo odgovaram, nema smisla! Prolaziće kao i uvijek dani,
vrtjeće se kao lud, taj blijedi neprozirni krug... bićeš mi i biću ti sve dalji i dalji drug.
Ali ono što stvarno počinje da brine, to je kako da dođem do istine?! Očigledno tvoje oči
ne vide ono što pisma ne mogu, izgleda da tvoje srce ne zna ono što pismo ne priznaje!
Na ovom listu hartije pišem riječi ljubavne i šaljem ti signale nehajne, pritisnute
pečatom duše zaljubljene.
Voljela bih da te vidim i pogledam u oči... da ti kažem da će mi u duši vladati tama sve
dok ti drhtajem trena ne smislim, kažem, pa možda i slažem svoja i tvoja prava.
Imam pravo da ti mrsim kosu, imaš pravo da mi brojiš pjege na nosu. Imam pravo da
ti plašljivo pomilujem ruku, imaš pravo da ostaviš tračak toplote na mome struku.
Imam pravo da kradem slatke tajne iz tvoga džepa, imaš pravo da prebrojiš sve vlasi mog
smeđeg repa. Imam pravo da ispletem nježnost oko tvoga vrata, imaš pravo da zvuke ljetnje
kišice pošalješ na moja vrata. Imam pravo da sa tobom ćutke razmjenjujem misli. Imaš
pravo da me voliš, da od silne radosti i čežnje poletiš i u niskom letu da me nježno
poljubiš...
Po koji put ti pričam isto? Voljeti, shvati, voljeti i biti voljen znači osjećati se čisto!
Pogledaj oko sebe, još uvijek ima ljubavi na ovom svijetu. Nisu toliko slabe njene niti ako
se punim srcem veselo i hrabro pletu.
Čekam prvi dašak vjetra da ti pokušam poslati ono što mi srce već dugo taji. I pro-
laziće dani ponovo, sad dugo više neću znati ni šta je kod tebe novo...
Da li sad zbog već snažnog vjetra nema tvog pisma, nema ni poštara? Uzalud ću tako čekati,
na istoj strani kao i ti spavati, ni o čemu osim o tebi misliti, ponekad plakati... češće
voljeti.

Nikolina Grbić

MOTIVACIJA U PROZI PETRA KOČIĆA

MOTIVACIJA U PROZI PETRA KOČIĆA

Iz dana u dan nam se dešava da donosimo zaključke naprečac, ne sagledavajući sve činjenice, ne
trudeći se da dopremo do onih o kojima sudimo i otkrijemo šta se to zapravo krije iza naizgled
čvrstih oklopa.
Čitajući Kočićeva djela otkrivamo kako je život vječiti maskenbal sa promjenljivim zva-
nicama, koje svojim maskama nastoje da zaštite sebe od drugih ili pak druge od sebe. Tajanstveni
lik prote budi našu znatiželju i tjera nas da istražujemo motive njegove paranoičnosti. I
što više ulazimo u taj lik, više prepoznajemo sebe, toliko puta iznevjerene od drugih, nekada
toliko usamljene i dovedene do suza. Jer, šta se može očekivati od čovjeka koji je izgubio vje-
ru u sve i svakoga, koji je toliko puta bio povrijeđen da su njegova osjećanja otupila ili su
usmjerena ka jedinim pravim čovjekovim prijateljima, životinjama. Odakle nam onda pravo da
sudimo kada smo mi doprinijeli „stradanju” drugih, njihovoj propasti. U kasne noćne sate, kada
mi sanjamo slatke snove, ti ljudi, kao i naš proto, na svojoj koži osjećaju muke promašenog
života uskraćenog za bilo koji vid radosti, zabave. Ljudi – sudije, najokrutnije zanimanje
koje mlade i lijepe ljude kao što je Mrguda, tjera da žive u stalnom strahu. Ono čuveno: ,,Šta
će ljudi reći?’’, predstavlja njenu jedinu misao. Zavist ,,poštene’’ okoline toliko je boli, ali
i istovremeno pobuđuje njen prkos koji nije u stanju da se nosi sa tuđim „pogledima”. Čemu još
može da vodi potiskivanje osjećanja, bježanje od onog što je u nama i što svakog časa može izaći
na površinu!
Borba protiv nas samih imaće još pogubnije posljedice, jer mi ne treba da uzimamo uloge veće
od onih koje nam pripadaju.

Neda Čerketa, III2

Enterijer moje sobe

Moja soba je tipicno zenska soba, u njoj imate brdo potrebnih i jos vece brdo nepotrebnih stvari koje samo zauzimaju prostor i nicemu ne sluze.

   Medjutim, kao i svaka devojka ja sam ubedjena da c neki od tih papirica zatrebati, mozda ne danas ili sutra ili u narednih godinu dana, ali sam font kojim je istampana reklama firme koja proizvodi dzempere , a sa kojeg je doticna etiketa skinuta, sigurno ce imati neku upotrebu u dalekoj ili bliskoj buducnosti. Posto smo vec krenuli od smeca, kako moja mama strucno naziva papire oji prekrivaju sto, krenucemo upravo u tom pravcu. Sto je nekad sluzio za ucenje, ali nakon osnovne i srednje skole kao i fakulteta, zasluzio je penziju i oslobodjen je tereta knjiga. U njegovim fiokama se sad nalaze etikete, cestitke, ukrasni papir, papirici sa porukama koje mi sestra ostavlja i sve drugo sto za mene ima sentimentalnu vrednost. Naravno na njemu se nalaze poneke knjige, ali to je kic knjizevnos, knjige sa lakom akcijom koja se brzo cita i jos brze zaboravlja, prepune mudrosti koje pale samo junakinjama iz knjiga.

Sto se nalazi uz zid koji krasi ogromni prozor sa modernom zavesom u srvenim trakicama i zavesa od narandzastog organdina. Ne moram napomenuti da su zidovi zuti sa suto crvenim tapetama tako da je soba prepuna sunca cak i kad ga nema. Na tom istom zidu nalazi se nekoliko slika koje je naslikala moja sestra. Prava umetnicka dela ako mene pitate. U samom cosku nalazi se mala komoda sa zenskim potrepstinama i vesom, ali naravno i sminkom i svim onim uredjajima koji treba da ucine da vam kosa izgleda fantasticno. Do komode je sestrin krevet. Uvek je sredjen i zategnut. Mislim da je to jedini deo sobe koji je stvarno uvek cist. Sve ostalo odise zenskim neredom. Vise uzglavlja u cosku nalazi se kula kutija od cipela u kojima pored cipela ima opet nekih stvari koje ce mozda imati svrhu u nekom novom milenijumu ali je ipak od kljucne vaznosti da oni za sad ostanu u tim kutijama. Vec se blizimo kraju jer soba nije velika i ne moze bas puno stvari da stane u nju.

Naspramno sa prozorom nalazi se polica sa knjigama. Prepuna je, vec dugo stoji na tom mestu jer se plasimo da bi se mogla raspasti ako pokusamo da je pomerimo sa tog mesta. Prepuna je knjiga iz svih nasih preioda odrastanja, lektira, enciklopedija, sveski kao i strucnih knjiga sa studija. Sve je tu na jednom mestu.

   Kao sto rekoh, tipicna zenska soba. Ima svega i svacega, pogotovo sitnica koje uvek privlace paznju moje majke koja kad god udje sa nekom bitnom informacijom zavrsi nedorecena serpajuci po policama. Ko kaze da zenska soba nije interesantna.

Kako sam proveo zimski raspust

Kako sam proveo zimski raspust

Ovaj zimski raspust mi je jednostavno protrcao, nisam ni osetio kad je prosao pored mene.

Posto su treninzi obustavljeni zbog vremena i snega, imamo takozvanu malu praznicnu pauzu, ja sam resio da ne odmaram i organizovao sam svoje drustvo da svako vece idemo na fudbal u balon i tako ocuvamo kondiciju i spremnost za treninge koji ce otprilike poceti kad i skola. S obzirom da je sneg zakazao, nisam ni razmisljao o odlasku na planinu nego sam resio da vreme provedem sa porodicom kuci. Ove godine se u nasem gradu otvorilo klizaliste pa sam resio da budem dobar stariji brat i mladju sestru sam cesto vodio na klizanje. To je doprinelo mom imidzu briznog i osecajnog momka pa sam imao i par poziva na pice od strane devojaka.

Moram priznati da su ove godine lektire bile brojne pa i one koje sam slagao da sam procitao, sad sam zaista i morao procitati, sto svojom voljom, a sto pritiskom majke. Svaki dan je delovao obican, bez nekih velikih uzbudjenja, jedino sam imao vise vremena za neke radove u kojima uzivam a ne u ucenju i radjenju domacih zadataka. Par nocnih izlazaka je doprinelo tome da se opustim dodatno i spremim za novi pocetak casova.

Naravno, aktivnosti sportske nisam smeo izbeci, jer je vreme praznika i jelo se u gotovo svakoj kuci i kod svake rodbine. Nisam se bas propisno odmorio, ali sam svakako sebi priustio vreme za stvari u kojima uzivam.

Opis majke

Opis majke

Nikad nisam pravila razliku izmedju svojih roditelja, pogotovo kada je ljubav prema njima u pitanju, ali moram reci da sam uvek, kao i svaka cerka, osecala mnogo vecu bliskost sa majkom nego sa ocem.

Mnogi ljudi koji su me prvi put videli prepoznali su me po mojoj majci i njenim pokretima tela. Neki mi cak govore da i hodam kao ona. Niskog rasta i malo svetlije puti nego sto sam ja, prepoznatljiva je po svom vedrom duhu i nasmejanom licu. Ima crne oci krupne i veele, gotovo razigrane. Kad razgovarate sa njom ne mozete skrenuti pogld upravo sa njih. Kosa joj je oduvek crna, ne pamtim da je ikada menjala boju svoje kose i eksperimentisala sa svojim izgledom osim standardnog pokrivanja sedih vlasi ond kada su se pojavile.

Od zanosne linije koja ju je krasila u mladosti ostale su naglasenije obline nakon rodjenja troje dece. Secam se da mi je jednom jedna prijateljica rekla, da bez obzira na godine, njen prepoznatljivi stil odevanja odise prefinjenoscu. Celi radni vek je radila u kancelariji sa kodeksom oblacenja, i tako i dan danas , njenu garderobu cine kompleti i bluze i cipele na stiklu.

Uvek bih od svih ljudi najlakse opisala svoju majku, ne samo zato sto se kroz par godina vidim kao nju, vec zato sto ne mogu da izdvojim nekoga koga vise razumem od nje.

Prozor

Prozor

Prelazim prstima preko stare i oronule zavese, a zatim je naglim pokretima povlačim. Kroz prašnjavi prozor bljesnula je svetlost popodnevnog Sunca. Ovaj prizor nisam odavno videla... Toliko dugo nisam bila ovde i sve se tako promenilo. Kažu da vreme prolazi brzo, ali nisam ni imala sumnje da to može biti ovoliko brzo.

Moje naborane, pegave šake brišu tanku prašinu koja pokriva delove kvake, otvaraju ih, a ja polako ulazim u moj mali svet koji sam tako volela dok sam bila mlada... Uspomene me vraćaju na bezbrižne godine i pogled na ulicu mog detinjstva. Čujem glas svoje bake koja me sa tog prozora doziva i kaže da je ručak gotov. Trčim sa ulice pravo do tog dela kuće, jer tu nam se nalazila trpezarija. Osećam miris sveže ispečenog hleba i divne hrane koju je samo ona umela da spremi. Dolazi i ostatak porodice i tako, uz smeh, neobavezno pričamo o stvarima koje su se izdešavale... Ne čujem ih više, već kroz otvor posmatram ptice, letnji povetarac, našu prirodu. Kad-kad se čuju i automobili koji prolaze, ali nema ih puno... Možda ovo toplo vreme smeta i tim ljudima i možda i oni više vole da sede kod kuće i pričaju sa svojom porodicom nego da se voze negde. U svom tom razmišljanju, prekide me bakin glas koji je govorio da imamo goste koji će doći večeras.

Prozor je sada skroz otvoren i do ulice se čuje se glasni grohot ukućana, priče se pričaju,a one koje su već odavno ispričane svoj put opet pronalaze do nas i uspomene oživljavaju kroz našu mimiku. Zvezde se, kroz ovaj veliki otvor vide jasno, a njihov me oblik fascinira. Deca i njihovi roditelji trče, jer počinje kiša. Polako, ona postaje sve krupnija, a moja baka zatvara prozor i tako se kiša sve slabije i slabije čuje... Za njom odlaze i naši gosti. Zagledana u daljinu, pomislih: „Šta ako počnu padati zvezde?“ Ma nema šanse... Prepuštam se zemlji snova.

Ah, te dečije misli. Tako slatke i bezbrižne. Vratih se jednim dodirom na ovaj, sada, već stari prozor u moje mlado doba i tako se počeh smejati sama sebi. Bože dragi, o čemu sam ja razmišljala... Kao da je vreme stalo u tom trenutku. Čujem jedan majušni glasić, koji me je dozivao. Da, to mene doziva moje malo čedo, moja unuka, koja je trčkarala okolo. Sat otkucava šest sati, a ja odlazim da joj kupim jedan od njenih omiljenih obroka. Još jednim pokretom prelazim preko njega, moje mladosti, a onda polako odlazim. Lepo je imati prošlost i vratiti joj se, pa makar na trenutak i podsetiti se da sam i ja jednom davno bila tako mala, baš kao i ona. Sada te uspomene cenim više nego ikada.