Zona bez droge

Zona bez droge

Jesenja izmaglica vukla se gradom. Tužno sivilo prekrilo je i lica ljudi i ogolela stabla. U mojoj duši tiha seta. Koračam ulicom u kojoj sam odrasla... U njoj danas okupljeni neki drugi klinci, odrastaju u duhu vremena u kojem živimo – za mene teškom za razumevanje i tužnom poput jesenjeg sivila. 
U grupi golobradih dečaka zapazih „devojčicu“ duge plave kose. Neprikladno odevena za kišni, jesenji dan, neprirodno se kikotala naginjući se drsko nad dvojicu dečaka. Stresla sam se. To je Tamara, dete iz moje ulice koje poznajem od rođenja. Mala, slatka trinaestogodišnjakinja. Do stana sam razmišljala šta se dešava sa ovim detetom, da li njeni roditelji znaju kako se ponaša, da li je to u redu ili ja nisam iz „ove priče“? Previše pitanja, a sa mojih usana ote se tihi uzdah. 
Čim sa, ušla u sobu, ispričah sestri šta me zapanjilo: „Sad sam na ulici videla Tamaru.“ „Pa?“, upita ona nezainteresovano. „Nije mi jasno šta se dešava sa tom devojčicom.“ Moja sestra je i dalje igrala igricu i ne pogledavši me reče: „E, svašta se priča. Mala više nije `mala`.“ Ustuknula sam pred ovim rečima i načinom kojim su izgovorene, kao da smo pričale o sivom kišnom oblaku koji će otploviti dalje. Želudac je počeo da mi zavija od gladi, od muke, od tuge, od nemoći. Razmišljam u sebi, kada se dogodi taj momenat koji život olako pretvara u pakao? Gde je ta nevidljiva granica za koju ne trebaju nikakva dokumenta, jer najčešće odatle nema povratka? 
Naslonjena na zid pored prozora, kao da sam je u mislima prizvala, ponovo ugledah Tamaru. Mazila se kao mačka oko nekog visokog „lika“ koji je svoje šake na njenu zadnjicu. Zgadio mi se. Iznenada odgurnu Tamaru od sebe, dade joj neki paketić, uđe u auto i ode. Ona je stajala još par minuta i kao da je postala svesna da je neko posmatra, podiže glavu u pravcu mog prozora. Osetila sam se kao uljez shvativši da sve to nije trebalo da vidim, ali eto, opet sam samo nemi svedok. Podigla je ruku i mahnula mi. Nisam odmahnula. Celo moje telo bilo je ukočeno od novog saznanja, tuge i nemoći da bilo šta uradim. Možda sam i mogla već sutradan, ali reči su se cepale u grlu, a suze nemoći tekle su i pekle kao žeravice. Videla sam je na školskom stepeništu. Pušila je i gasila se polako kao i cigareta u njenim rukama. Bez sjaja u očima, bez želje da se bori, predala se starijem muškarcu sa kojim je otišla negde. Kao munja opekla me je ona sestrina rečenica: „Svašta se priča.“ 
Razmišljam opet u sebi, jer više nemam kome da kažem – ko je sve ovo započeo, šta je u njenoj glavi, šta rade roditelji, škola, društvo... Šta ja radim, osim što plačem i razmišljam? Strah da ćete biti odbijeni već vas čini slabim. Ja nisam ništa uradila! Možda je ovo način da se iskupim. Tamara je umrla u Urgentnom centru. Našli su je pred ulazom u njenu zgradu, još je davala znake živote. U mojoj ulici život teče dalje. Smenjuju se generacije. Vremena nam donose skupe zabave. Cena je previsoka, zove se MLADOST. 

Milena Stevanović I1