„Sanjam li? Il bi ovo java bila” - Aleksa Šantić

„Sanjam li? Il bi ovo java bila” - Aleksa Šantić 

Plavo nebo. Svetlost. Neki nepoznati ljudi smeju se oko mene, ne znam ko su. Počinjem da koračam. Polako. Tiho. Preplašeno. Šta oni žele od mene? Gde sam to ja? Neko mi se približava iz daljine. Vidim lik kroz maglu, izgleda mi poznat. Laganim koracima mi prilazi, da, to je on. Moj deda. 
Ponovo se smejemo. Isti je kao što ga pamtim. Bela kosa, najlepši osmeh na svetu i taj smirujući glas. Grli me svojim snažnim rukama, ljubi me nežno, kao što je samo on znao. Kada bi samo znao koliko mi je nedostajao sve ovo vreme, razmišljam. Jedna nemirna suza mi se otima iz oka, klizi niz obraz. On je briše. Govori da ne plačem, da je on tu i da će sve biti u redu. Smejem se, koliko sam samo želela da čujem te reči. Posle dugo vremena, srećna sam, onako istinski. Okrećem se oko sebe, ljudi se smeju, ovo kao da je grad osmeha, sve je čisto. Lepo. Belo. Pita me kako su mama i tata. Tiho odgovaram da su se razveli, da „nije išlo“ i da „niko nije kriv“. Kao da ne veruje svojim ušima, baš to nije želeo da čuje. Pokušavam da promenim temu, ali ne dozvoljava mi. Pita za baku, kako je, šta radi? Spuštam pogled, još tiše odgovaram da ga i posle ovoliko vremena nije prebolela, da plače kad god ga neko spomene i da joj neizmerno nedostaje. Sada je on taj koji obara pogled. Podižem mu glavu, mamim jedan osmeh, najlepši od svih, onaj koji želim da pamtim ceo život.
Mrak. Otvaram oči. Okrećem se. Nigde nikoga, sedam na krevet i počinjem da plačem. Tiho, da me niko ne čuje. Ljuta sam. Besna, ni ovaj put nisam stigla da se oprostim sa njim, da mu kažem da ga volim najviše na svetu. I posle osam godina boli isto, ali vreme ne leči rane, uči nas da živimo sa njima. 

Dijana Marković III3